Ovo nije još jedan tekst o slavnom glumcu, o njegovim filmovima, fantastičnim ulogama, i brojnim nagradama. Ovo je priča o jednom hrabrom dečaku – Entoniju Hopkinsu.
O dečaku za koga su prvo rekli: on ne voli da se igra, on ne voli da priča, on ne voli da se druži, on ne voli školu, on ne voli… O dečaku koga su pokušali da definišu, ne znajući kakav on bogat unutrašnji svet ima.

Zbog očitih neuklapanja u društveno-obrazovne standarde, porodica malog Entonija teška srca je odlučila da je za dečaka bolje da se školuje kod kuće. Međutim, školsko gradivo je i kod kuće delovalo kao nepremostiva prepreka za Entonija. Nije uspevao da usvoji lekcije i pored zajedničkog truda. Njegovi posvećeni roditelji nisu znali da dečak pati od disleksije. Ovaj jezički poremećaj je definisan teškoćama u kodiranju pojedinih reči, što uzrokuje probleme u čitanju i sticanju veštine pisanja, pa često te osobe misle na neverbalan ili vizuelni način. Možda tu leži delić odgovora kako je jedan natprosečno inteligentan dečak, izrazito kreativan, sa različitim umetničkim sklonostima, uspeo da savlada početna ograničenja tokom života. Entoni Hopkins je izuzetno plodan stvaralac, većini poznat kao sjajan glumac. Ali on je i fantastičan kompozitor i sjajan slikar, posvećen humanitarnom radu.